Poruka dana
„O čemu najčešće misliš, takav postaje tvoj um; duša se boji bojom svojih misli.”
— Marko Aurelije, „Samomu sebi”
Predvečer se dan prestane raspravljati s nama i samo legne na stol: šalica koju nismo stigli oprati, poruka na koju treba odgovoriti, umor u ramenima, nečiji pogled koji je zabolio. Tada se najbolje vidi kojom smo bojom nosili svoje misli.
Za Marka Aurelija mir nije značio da je sve oko nas blago i uređeno. Značio je da postoji dio života koji nam ne pripada na upravljanje — tuđe raspoloženje, vrijeme, ishod razgovora — i dio koji nam je povjeren: na što pristajemo gledati, kakav sud njegujemo, čime hranimo unutarnji govor.
Zahvalnost je ovdje vrlo praktična. Nije uljepšavanje dana niti poricanje težine. To je odluka da se, među svime što nije bilo lako, uoči i ono što je držalo: kruh na tanjuru, ruka koja je pomogla, trenutak tišine, vlastita strpljivost kad je bilo lakše planuti.
Večeras, prije nego što dan zaključiš, zastani uz jednu običnu stvar koju bi inače preskočio pogledom. Reci joj u sebi: ovo je također bilo dano. Ne moraš nabrajati mnogo; jedna iskrena zahvalnost zna promijeniti ton cijele noći.
S kakvom mišlju legnemo, takvom bojom jutro lakše počinje.